Ko je taj pravi?

Koji je moj? Da prostite...

Kažu žene, najlakše je udati se i roditi dete. Majke MI? Meni i nije tako lako. Dobro, ajde, udala sam se. Probala i to. Što kaže moj deda - Jedan je tako prob'o pa se usr'o!

E, ja sam taj! 

Verovatno je poenta u tome da kad nešto zagrizeš, pojedeš to i do kraja, kako bi ostao čistih gaća, valjda. Pojma nemam, nisam pametna, a eto, imam diplomu fakulteta, što nema neke veze s pameću ovde, naprotiv. Totalno beskorisna informacija, ali može nekome i da posluži (za neki CV npr.).

Neću sada da "pljujem po tanjiru iz kog sam jela" (oprostite mi što volim te floskule, ma nije baš da ih volim, nego mi tako lakše), pre će biti da je on jeo ono što sam ja kuvala, ali 'ajde, neću ni da se hvalim kako sam dobra kuvarica, a jesam. I neću sad da kažem kako sam ja pametna i da pristojno izgledam, a istina je, i neću da budem lažno skromna, već neću da budem skromna uopšte. A u tome i jeste poenta! Ja sam neskromna! Razmažena sam i želim pažnju!?! Prokletnica sam, priznajem. Neskromna proždrljivica pažnje. Kradljivica poljubaca i zagrljaja koja je u stanju da dobije cistitis probijajući se kroz ledenu kišu samo da bi došla do istih, jer kome se još "fućka" za prevozno sredstvo kad je reč o pravoj ljubavi!?

Ali "fućka" se njemu jer ne mogu ja tek tako da hodam po kiši kad se meni prohte, samo zato da bih dobila ono što želim. To je čista razmaženost, a ne ljubav! I ja onda počnem da razmišljam, a to nikada ne izađe na dobro, o toj ljubavi. Krećem da idealizujem. Zamišljam tamo nekog mučenika sa gastritisom jer se nekoj tamo "fućka" za domaću supu....Ali, kome još treba mučenik? E, vala ne treba nikome ni mučenica s upalom mokraćnih kanala! 

Odoh ja lepo na kurs španskog u Servantes, pa možda nakon savladanog jezika i dobijem ulogu u nekoj od tih sapunica, pa postanem neka zvezda s veštačkim osmehom, ili čak upoznam tamo nekog Miguela sa kojim ću da doživim isto što i moji baba i deda   - Izležavaju se po ceo dan na bračnom krevetu uz španske, turske i hindu serije, i raspravljaju o tome ko je kad prdnuo na kvarno pod ćebetom!

To je ljubav, ako mene pitate!

Kako preživeti život?

"Hoćeš li ti preživeti ovaj život?" - Pitao me je bivši momak, neurohirurg, onog momenta kada sam mu se verovatno smučila svojim strahovima, napadima panike i hipohondrijom. Zaista više nisam mogla da podnesem napade adrenalina čekajući u redovima u pošti, banci, prodavnicama,  čak i na izlazak iz autobusa!?! Glumica sam po profesiji, i tokom života nebrojeno puta sam bila izložena tremi u situacijama kada je ona sasvim normalna pojava. Toliko sam istrenirala svoj organizam na adrenalin, da on prosto skače, mučenik, i kad mu vreme nije. Psihijatri? Naravno! I njima sam se smučila. Odgovor uvek isti - Nađi uzrok svojim strahovima.

Kod kuće su oguglali na moja svakodnevna premiranja.

- Sine, ti svaki dan padaš u nesvest a nikako da padneš! - Kaže mama, i nastavlja svoj posao kao da ne primećuje to što se hvatam za vrat i merim puls. A i ne primećuje. Žena ima ozbiljnih stvari u životu koje mora da rešava. Na primer - Kako se izboriti sa mizernom penzijom, i dva stara roditelja kojima se svaki dan meri pritisak, a odbijaju da piju lekove.

Brat je radikalniji - "Samo dokoni ljudi imaju privilegiju da pate od snobovske bolesti kakva je hipohondrija."- a onda nastavlja da prevodi Šekspirove sonete.

I, moram vam priznati da sve ređe padam u stanja panike otkako su počeli da me ignorišu. Ne daj Bože da se požalim nekome, i da se taj neko zabrine. To je okidač za paniku! Svaki hipohondar traži u svakome svog sapatnika, jer "Sličan se sličnom raduje!" A to ne pomaže. To samo produžava agoniju. Treba preseći. Sve je stvar navike, pa i hipohondrija. Strahovala sam od sopstvenih strahova. Od života. Od smrti. I pitanje - "Hoćeš li ti preživeti ovaj život?" - konačno je dobilo moj odgovor - Naravno! A smrt još niko nije preživeo.

Nego, koja je vaša omiljena pesma? :) Moze Moloko? "The Time is NOW"